Змајевац je треће место Општине по величини са 974 становником, који живе у 16 улица (1. маја, Маршала Тита, Дунавска, Мала Дунавска, Рајна, Мала Рајна, Кошут Лајоша, Рак, Спортска, Јожеф Атиле, Железничка, Ади Ендре, Вашариште, Ружина, Планина).
Привреда Змајевца базирана је на пољопривреди, како ратарству, тако и виноградарству, воћарству, те производњи надалеко познатих вина. Јужна страна Барањске планине која припада Змајевцу најбољи је предуслов за производњу врсних вина.
„Винске цесте Змајевца – Католички и Реформатски Сурдуци“ већ су надалеко познати по својој богатој винској и гастро понуди. Најпознатији винари овога краја су: породица Герштмајер с својим обртом „Виноточје“ Змајевац, породична винарија „Јосић“, Вински подрум „Чочић“, породица Ковач Лајоша, породицу Мајорић Иштвана, те друга многобројна сељачка домаћинства. Гастрономска понуда овог подручја позната је по „Чокот чарди“, Ловачкој кући „Моњорош“, „Барањским дворима“.
У Змајевцу делује основна школа од 1-8 разреда на мађарском и хрватском језику, те подручно оделење Дечјег вртића „ЗЕКО“, такође двојезично.
Место је познато по културним и спортским активностима својих удружења, од којих спомињемо оне са већом традицијом: КУД-а „Јожеф Атила“, НК „Змај“, Спортског риболовног друштва „Удичар“, ДВД-а. Осим поменутих делују и друга удружења.
Историја
Пре Христа на подручју Змајевца Римљани су имали своју колонију која се звала Ад Новас. На брегу Вархеђ поред села у 18. веку открили су остатке 24 угаоног цастеллум (тврђаве). 1246. године спомиње се под именом Верусмортх. Средњовековни господари били су из породице Гара, а пре 1500. године Змајевац је био центар целог привреде и налазио се у власништву Петра Гереб, рођака Матије Корвина.
Око 1719. године стигли су у село немачки католици, а по томе након неколико деценија мађарски католици. До тада су у Змајевцу живели мађари протестантске, калвиництичко вере. Средином 18. века Змајевац прелази у властелинство Беље. Крајем истог века у месту делује 21 трговац, али већина становника се бави пољопривредом. Господари производе грожђе и вино, воће, а баве се и рибарством.
На подручју Змајевца постојала је властелинска кућица и властелинска гостионица. 1818. има 5 воденица на Дунаву и једну на потоку. У 19. веку су се становници бавили сточарством, производњом грожђа и вина, трговина је живахна, развој непрекидан. Краљ Фердинанд В. га проглашава градом 1841. године. 1872. године довршена је изградња одбрамбеног насипа Змајевац-Копачево, дужине 32 км. Смањењем изливног подручја Дунава порасла је површина обрадивог земљишта.
Године 1881. Змајевац је био прави пољопривредни градић са чак 2276 становника. Број становника 1948 је 2278 душа. Од тада број становника непрекидно опада, 1991. овде живи само 1235 људи, а данас је та бројка спала на 974.
За Змајевац (и Батину) везана је и средњовјековна легенда о власници, црвенокосој девојци Марти, која је извршила самоубиство бацивши се са стене у понор. Неки повезују легенду са старим (и мађарским) називом места Воросмартх.