Пустаре су као посебне производне привредно-социјалне заједнице на подручју Барање организоване крајем 19. века као весници капиталистичког начина производње у склопу Беља.
Мирковац или Фригесфолд мајур насељен од стране бељског властелинства око 1850. године. Око 1880. године број становника био је више од 400, а почетком Првог светског рата 1914. године био је око 300.
Соколовац или Рампелфолд имање настао је спајањем пустара Алмас и Таполца око 1860. године., а 1914. године живело је 169 становника.
Јасеновац или Јесефолд је 1914. године имао је 260 становника.
Свој живот су почеле као језгра ратарске и сточарске производње, а на жалост Соколовац и Јасеновац свој су живот управо завршиле као Бељске фарме. Та плански изграђена бељска места, мајурски салаши или пустаре, организовани су као производна газдинства, уз производну задаћу која се одвијала унутар привредних дворишта и радионица.
Пустаре су имале развијену социјалну инфраструктуру, школу, трговину, амбуланту, дом културе, управну зграду, те станове за раднике.
Оно што је привредна повезница барањских дунавских пустара је ускотрачна Бељска пруга, чија је градња почела 1906. и трајала до 1915. године. Повезивала је пустару Зелено Поље, односно Бели Манастир – Брестовац – Јасеновац – Мирковац- Соколовац – Златна Греда – пристаниште Казук на Дунаву. Године 1910. пуштена је у саобраћај пруга нормалног колосека од Белог Манастира до Батине у дужини од 26 километара. Посљедња деоница ускотрачне пруге била је деоница од Соколовца до Кнежевих Винограда, која је пуштена у промет 1952. године, а ускоро је кренула идеја о претовару робе у Кнежевим Виноградима са ускотрачне пруге на нормални колосек. Од тога се убрзо одустало јер је дошло до гашења.
Пустаре су своју нову младост доживеле након Другог светског рата, када се на пустаре насељавају радници из других крајева Хрватске и БиХ. Пустаре су тада доживеле своју нову младост биоскопима, амбулантама, КУД-овима, фудбалским клубовима и развијеним друштвеним животом.
Године 1957. године Беље доноси одлуку о постепеном укидању 120 километара ускотрачних железница, јер су постајале нерентабилне. Тај процес траје до 1962. године. Осим тога у периоду од 1966. до 1968. године укида се и пруга нормалног колосека Бели Манастир – Батина. Промене у технологији пољопривредне производње и велики индустријски капацитети у већим местима условљавају постепено напуштање пустара.
Недостатак инфраструктуре, пре свега школа, здравствених и других установа убрзавају процес, а поплава 1965. и 1972. године убрзава гашење пустара.
Почетком 60. година двадесетог века почиње процес исељавања с барањских пустара и квалитета живота у њима опада.
Како барањске пустаре не би потпуно нестале, позитивни су примери с подручја Европске Уније, као и домаћи пример пустаре Златна Греда, показују како се коришћењем средстава из фондова ЕУ пустарама може удахнути нови живот кроз обнову и стављање у функцију постојеће индустријске баштине.
Данас су радничка насеља – пустаре Јасеновац и Соколовац у изумирању. За преостале становнике тих двију пустара планира се изградња кућа у Кнежевим Виноградима, на излазу према Сузи.
Мирковац је светли пример преживљавања пустара, где данас живи око педесетак породица.
Према попису становништва из 2011. године Мирковац броји 108, Јасеновац 35 и Соколовац 14 становника.